Kako izgleda nasleđivanje imovine u Srbiji iz inostranstva?
Nasleđivanje u Srbiji u praksi retko izgleda kao jednostavan administrativni postupak.
U velikom broju slučajeva, naslednici se suočavaju sa imovinom koja nije u potpunosti uknjižena, stanovima ili zemljištem koji su generacijama "na papiru" vođeni na nekoga drugog, neformalnim dogovorima koji nikada nisu pravno regulisani, kao i međusobnim neslaganjima oko toga ko na šta ima pravo.
Upravo tu nastaju najčešći problemi vezani za nasleđivanje imovine i upravo zbog toga ostavinski postupak u Srbiji često nije samo pravno pitanje, već i proces u kojem se razrešavaju dugogodišnji porodični odnosi i nesporazumi.
Ono što čini stvari dodatno komplikovanim jeste kada još povrh svega postoji i tzv. strani element - na primer, kada naslednici žive u inostranstvu, odnosno kada su naslednici stranci.
Zato ćemo se u nastavku ovog članka baviti pitanjima koja se tiču nasleđivanja imovine u Srbiji iz inostranstva, kao što su:
- da li stranac može da nasledi imovinu u Srbiji,
- da li naslednik koji živi u inostranstvu mora da dolazi u Srbiju zarad vođenja ostavinskog postupka,
- ko vodi ostavinski postupak sa inostranim elementom, kako isti izgleda, i koliko traje,
- šta se dešava kada postoji testament ili spor među naslednicima,
- kada je pomoć advokata zaista potrebna,
i nizom drugih pitanja koja se javljaju kada je u pitanju nasleđivanje imovine u Srbiji iz inostranstva.
Sadržaj:
Kako izgleda nasleđivanje imovine u Srbiji kada postoji inostrani element?
Kada postoji inostrani element, nasleđivanje imovine u Srbiji počinje na isti način kao i uvek: pokretanjem vanparničnog ostavinskog postupka, odmah nakon smrti ostavioca.
Naime, matičar je dužan da u roku od 30 dana po upisu smrti ostavioca dostavi izvod iz matične knjige umrlih ostavinskom sudu, nakon čega se postupak pokreće po službenoj dužnosti.
Sud zatim poverava javnom beležniku da sastavi smrtovnicu, a podaci za nju se pribavljaju od članova porodice, lica iz domaćinstva ili drugih osoba koje imaju saznanja o ostaviočevoj imovini i naslednicima.
Međutim, u praksi se često dešava da taj mehanizam ne funkcioniše potpuno glatko, naročito kada je deo porodice u inostranstvu ili kada niko u Srbiji aktivno ne prati da li je postupak zaista pokrenut. Zbog toga zainteresovano lice može i samo obavestiti sud o smrti ostavioca i predložiti pokretanje ostavinskog postupka.
To mogu biti naslednici, poverioci ostavioca, izvršilac testamenta, pa i neka druga lica koja imaju pravni interes za to.
Koje pravo se primenjuje kada nasleđivanje imovine u Srbiji ima međunarodni element?
Kada nasleđivanje imovine uključuje međunarodni element, ne polazi se automatski od toga da se primenjuje srpsko pravo, već se, prema Zakonu o rešavanju sukoba zakona sa propisima drugih zemalja, primenjuje pravo države čiji je državljanin bio ostavilac u trenutku smrti.
Drugim rečima, ako je ostavilac bio državljanin Srbije u trenutku smrti, po pravilu se primenjuje srpsko pravo. Ako je bio strani državljanin, može se primenjivati pravo te strane države. A ako je imao više državljanstava, među kojima i srpsko, smatra se da je imao samo srpsko državljanstvo, pa se primenjuje srpsko pravo.
Da li ostavinski postupak za nasleđivanje imovine vodi sud ili javni beležnik?
Naslednici često polaze od pogrešne pretpostavke da ostavinski postupak uvek vodi javni beležnik, zato što u velikom broju slučajeva sud zaista poverava vođenje ovog postupka javnim beležnicima kao svojim poverenicima.
Međutim, postupak za nasleđivanje imovine formalno pripada nadležnosti suda, i sud će ga uvek voditi ako se na nasleđivanje primenjuje strano pravo. Osnovno pravilo je, dakle, da je za vođenje ostavinskog postupka nadležan sud na čijem području je ostavilac u vreme smrti imao prebivalište, odnosno boravište.
Naravno, ako ostavilac u Srbiji nije imao ni prebivalište ni boravište, nadležan je sud na čijem se području nalazi pretežni deo njegove zaostavštine. Za nepokretnosti koje se nalaze u Srbiji uvek je nadležan srpski sud, bez obzira na to da li je ostavilac bio domaći ili strani državljanin. Ovo je naročito važno u situacijama kada ostavilac živi u inostranstvu, ali poseduje nekretninu u Srbiji, naslednici svi žive van Srbije, postoji imovina u više država, ili ostavilac nije imao aktivno prebivalište u Srbiji, ali je iza sebe ostavio stan, kuću, zemljište, račun ili drugu imovinu u Srbiji.
U drugim slučajevima, postupak može da vodi javni beležnik, u kojem slučaju on zakazuje i vodi ročišta, prikuplja dokaze, utvrđuje krug naslednika i sastav zaostavštine, i donosi rešenje o nasleđivanju kao poverenik suda.
Kome je sve omogućeno nasleđivanje imovine u Srbiji?
Nasleđivanje imovine u Srbiji je moguće, pre svega, naslednicima – bilo po zakonu ili testamentu, ali u samom ostavinskom postupku mogu učestvovati i legatari, interesni poverioci ostavioca, izvršioci testamenta, kao i lica koja tvrde da određena stvar ne pripada zaostavštini.
Kada su u pitanju strani državljani, i oni mogu učestvovati u postupku u Srbiji, lično ili preko punomoćnika. Prema Zakonu o nasleđivanju, stranci u Srbiji imaju isti nasledni položaj kao domaći državljani pod uslovom uzajamnosti (reciprociteta), ako međunarodnim ugovorom nije drugačije određeno.
To znači da stranac može naslediti imovinu u Srbiji ako bi i srpski državljanin, pod istim uslovima, mogao da nasleđuje u njegovoj državi. Uzajamnost može proizlaziti iz međunarodnog ugovora, iz propisa strane države ili iz njene stvarne prakse, a u slučaju sumnje sud podatke o tome u praksi pribavlja od Ministarstva pravde. Posebno treba imati u vidu da je uzajamnost uslov i za sticanje prava svojine stranca na stanu ili kući u Srbiji, dok za poljoprivredno zemljište važe posebna pravila.
Da li naslednik koji živi u inostranstvu mora da dolazi u Srbiju radi nasleđivanja imovine?
Ne nužno.
Naslednik, naravno, može da učestvuje lično u ostavinskom postupku, ako želi i može da dođe u Srbiju, ali može i da angažuje advokata na osnovu punomoćja da ga zastupa u postupku.
Upravo je druga opcija vrlo česta kada su naslednici u inostranstvu, jer fizički dolazak u Srbiju zbog svakog procesnog koraka često nije ni praktičan ni ekonomičan.
Međutim, i kada naslednik ne dolazi lično, treba računati na određene dodatne formalnosti, kao što su:
- overa punomoćja u inostranstvu,
- apostil, kada je potreban,
- prevod stranih isprava od strane ovlašćenog sudskog tumača,
- međunarodna dostava poziva i drugih akata,
- pribavljanje izvoda, potvrda i drugih dokumenata iz strane države.
Upravo ti koraci najčešće usporavaju postupak, ukoliko naslednik iz inostranstva ne angažuje advokata za nasledno pravo iz Srbije.
Kako izgleda ostavinski postupak sa inostranim elementom?
U ostavinskom postupku, bilo sa inostranim elementom ili bez njega, se tipično utvrđuje:
- koja imovina postoji,
- da li ta imovina zaista pripada ostaviocu,
- da li postoje dugovi,
- da li postoji testament,
- da li neko prihvata ili se odriče nasledstva,
- i da li postoje posebna prava pojedinih lica.
U međunarodnim slučajevima, ovo često podrazumeva i neke dodatne provere, naročito kada postoji dokumentacija iz inostranstva ili kada deo naslednika nije dostupan na teritoriji Srbije.
Neretko kada je u pitanju nasleđivanje imovine u Srbiji iz inostranstva, pre nego što se održi glavno ostavinsko ročište, sud ili javni beležnik preduzima određene mere radi utvrđivanja i zaštite zaostavštine.
To može uključivati, na primer:
- popis imovine,
- procenu vrednosti imovine,
- utvrđivanje dugova ostavioca,
- proveru vlasništva nad pojedinim stvarima,
- pribavljanje podataka o računima, hartijama od vrednosti i drugim pravima,
- angažovanje veštaka kada je to potrebno.
A u određenim situacijama mogu se preduzeti i posebne mere zaštite zaostavštine, naročito ako naslednici nisu poznati, nisu dostupni, žive u inostranstvu i nema kontakta s njima, ili postoji rizik da će imovina biti otuđena, sakrivena ili oštećena.
Takve mere mogu biti, na primer, pečaćenje stana ili drugih prostorija, predaja imovine na čuvanje pouzdanom licu, predaja novca, dragocenosti, isprava ili hartija od vrednosti na čuvanje sudu ili javnom beležniku, kao i postavljanje privremenog staraoca zaostavštine.
U praksi, upravo prisustvo stranog elementa često povećava verovatnoću da će sud preduzeti neku od ovih mera, jer je kontrola nad imovinom otežana.
Nakon što se prikupe osnovni podaci i po potrebi preduzmu zaštitne mere, zakazuje se glavno ostavinsko ročište.
Ako neki naslednik uredno pozvan ne dođe na ročište, postupak se zbog toga ne zaustavlja. Smatra se da se takav naslednik prima nasleđa, a o njegovim pravima se odlučuje prema podacima kojima sud, odnosno javni beležnik raspolaže, uzimajući u obzir i pisane izjave koje stignu do donošenja odluke. Zato je važno da naslednik iz inostranstva koji želi da se odrekne nasleđa to blagovremeno i u propisanoj formi izjavi.
Postupak se završava donošenjem rešenja o nasleđivanju, koje predstavlja osnov za upis prava svojine na nepokretnostima, prenos prava u javnim registrima, raspolaganje pokretnim stvarima i prenos novčanih sredstava i drugih prava.
Šta ako su naslednici iz inostranstva nepoznati ili im se ne zna prebivalište?
Kada se ne zna da li ostavilac ima naslednike, sud oglasom poziva lica koja polažu pravo na nasleđe da se jave u roku od godinu dana od objavljivanja oglasa.
Isto se postupa i kada je boravište naslednika nepoznato, ili kada se naslednik nalazi u inostranstvu, nema punomoćnika i dostavljanje mu nije moglo biti izvršeno. U tom slučaju sud nasledniku postavlja privremenog staraoca, a po isteku roka iz oglasa raspravlja zaostavštinu na osnovu izjave staraoca i podataka kojima raspolaže.
Ovo je posebno važno kada je u pitanju nasleđivanje imovine u Srbiji iz inostranstva, kada nisu poznate adrese naslednika koji žive van Srbije ili ih porodica više nema u evidenciji.
Kako izgleda nasleđivanje imovine u Srbiji iz inostranstva ako postoji testament?
Ako je ostavilac ostavio testament - bilo pisani, bilo usmeni koji je valjano sačinjen prema zakonu - organ koji sastavlja smrtovnicu dostavlja ga sudu.
Sud zatim pristupa proglašenju testamenta. To znači da se testament otvara, čita, unosi u zapisnik, i sa njegovim sadržajem upoznaju zainteresovana lica.
Ova faza se sprovodi bez obzira na to da li će testament na kraju biti priznat kao punovažan i bez obzira na to da li postoji više testamenata. Zainteresovana lica, naravno, imaju pravo da prisustvuju proglašenju testamenta i da traže prepis.
U praksi, postojanje testamenta ne znači automatski i da je stvar jednostavnija. Naprotiv, upravo su pitanja njegove valjanosti, tumačenja ili odnosa prema zakonskim naslednicima čest uzrok sporova.
Šta ako nasleđivanje imovine dovede do spora između naslednika?
Ostavinski postupak je u suštini zamišljen kao nesporni postupak, te kada se među učesnicima pojavi spor o činjenicama koje su bitne za odlučivanje, sud ili javni beležnik ne rešavaju taj spor u okviru ostavinskog postupka.
Umesto toga, stranke se upućuju na parnicu.
To se najčešće dešava kada postoji spor oko:
- valjanosti ili tumačenja testamenta,
- toga da li određena imovina ulazi u zaostavštinu,
- osnovanosti isključenja nužnog naslednika ili razloga za nedostojnost za nasleđivanje,
- pitanja da li se neko valjano odrekao nasleđa,
- prava određenog lica da uopšte bude naslednik.
U tom slučaju, ostavinski postupak se prekida, a stranke se upućuju da sporno pitanje reše u parničnom postupku. Kada se parnica pravnosnažno okonča, ostavinski postupak se nastavlja. Sa druge strane, ako se učesnici ne spore o činjenicama, već samo o primeni prava, to pitanje rešava sam ostavinski sud.
Šta ako se nakon rešenja o nasleđivanju imovine pojavi nova imovina ili novi testament?
Ako se nakon pravnosnažnosti rešenja o nasleđivanju pronađe nova imovina koja je pripadala ostaviocu, sud po pravilu neće ponovo otvarati ceo ostavinski postupak. Umesto toga, donosi se dopunsko rešenje o nasleđivanju, na osnovu već donetog rešenja.
Slično tome, ako se naknadno pronađe testament koji ranije nije bio poznat, sud će ga proglasiti, ali se ostavinski postupak po pravilu ne otvara ponovo u celini. Zainteresovana lica tada svoja prava ostvaruju u posebnoj parnici.
Isto važi i kada se naknadno pojavi lice koje tvrdi da ima nasledno pravo, a nije učestvovalo u prvobitnom postupku.
Koliko traje ostavinski postupak kada postoji inostrani element?
Zakon ne propisuje rok za okončanje ostavinskog postupka, a trajanje u velikoj meri zavisi od opterećenosti suda, odnosno javnog beležnika. Prema našem iskustvu, u jednostavnijim predmetima postupak okvirno traje od 3 do 6 meseci do donošenja rešenja o nasleđivanju. Međutim, kada postoji strani element, trajanje postupka u praksi često bude duže.
Razlozi su brojni, a glavni među njima su to što međunarodna dostava akata traje duže od domaće, nekada je potrebno utvrđivati sadržinu stranog prava, naslednici nisu lako dostupni, a nije retkost ni da se pojavi spor oko testamenta, imovine ili naslednih prava.
Najveća kašnjenja nastaju upravo kada dođe do spora koji mora da se rešava u parnici. Tada ostavinski postupak može trajati i više godina, zavisno od složenosti spora.
Da li se plaća porez na nasleđivanje imovine u Srbiji kada postoji međunarodni element?
Porez na nasleđe uređen je Zakonom o porezima na imovinu, a visina poreza zavisi od toga u kom se naslednom redu naslednik nalazi u odnosu na ostavioca (po pravilima zakonskog nasleđivanja):
- ne plaćaju porez: naslednici prvog naslednog reda (deca i ostali potomci), supružnik i roditelji ostavioca, čak i kada postoji međunarodni element,
- 1,5%: ostali naslednici drugog naslednog reda, npr. braća i sestre ostavioca i njihovi potomci,
- 2,5%: naslednici trećeg i daljeg naslednog reda (npr. dede, babe, stričevi, ujaci, tetke) i lica koja nisu u srodstvu sa ostaviocem.
Naslednik drugog naslednog reda ne plaća porez na jedan nasleđeni stan ili kuću ako je sa ostaviocem neprekidno živeo u zajedničkom domaćinstvu najmanje godinu dana pre njegove smrti. Takođe, na nasleđeni novac, štedne uloge i slične stvari od istog lica ne plaća se porez na iznos do 100.000 dinara godišnje.
Poreska osnovica je tržišna vrednost nasleđene imovine koju utvrđuje Poreska uprava, umanjena za dugove i druge terete koje naslednik mora da izmiri iz nasleđa, a poreska obaveza nastaje danom pravnosnažnosti rešenja o nasleđivanju.
Dakle, kod međunarodnih slučajeva važno je imati u vidu sledeće:
- Srbija oporezuje nasleđivanje imovine koja se nalazi na njenoj teritoriji, bez obzira na to da li naslednik živi u Srbiji ili u inostranstvu,
- nije presudno da li je naslednik domaći ili strani državljanin,
- naslednik koji je poreski rezident Srbije plaća porez i na nasleđeni novac, račune i pokretne stvari u inostranstvu, ali se porez plaćen u toj državi uračunava u srpski porez,
- na nepokretnosti koje se nalaze u inostranstvu porez na nasleđe se u Srbiji ne plaća.
Drugim rečima, ako se nasleđuje nepokretnost ili druga imovina u Srbiji, mogu nastati poreske posledice u Srbiji čak i kada naslednik živi u drugoj državi.
Da li je potreban advokat za nasleđivanje imovine u Srbiji iz inostranstva?
Kada postoji strani element, angažovanje advokata je vrlo često praktično i korisno, a nekada i gotovo neophodno.
To naročito važi kada:
- naslednik živi u inostranstvu i ne može lako da dolazi u Srbiju,
- postoji više vrsta imovine, kao što su nepokretnosti, računi, udeli ili druga prava,
- dokumenta moraju da se pribavljaju iz inostranstva,
- postoji pitanje primene stranog prava,
- među naslednicima postoji spor,
- ili je potrebno koordinisati više institucija, prevodioce, beležnika, sud i poreske organe.
Ovaj tekst ima informativni karakter i ne predstavlja pravni savet za konkretan slučaj. Ako vam je potrebna pomoć oko nasleđivanja imovine u Srbiji iz inostranstva, kontaktirajte našu kancelariju.