Kako se radi due diligence i kada je neophodan?
Mnogi kupci, investitori, ali i prodavci u Srbiji i dalje zanemaruju važnost due diligence procesa, te je česta pojava da se poslovne transakcije odvijaju bez temeljne analize svih faktora koji bi mogli uticati na ishod kupovine, odnosno prodaje jedne firme.
Zašto je to tako?
Jedan od razloga leži u činjenici da zakon učesnike u procesu kupoprodaje firme, kao opšte pravilo, ne obavezuje da due diligence proces sprovedu. Drugi je taj što se u praksi često prednost daje što bržem zaključenju posla, pa se provera ostavlja za kasnije ili se svede na formalnost.
Bilo kako bilo, due diligence analiza je proces koji vas može spasiti od ozbiljnih grešaka i neplaniranih finansijskih problema, i uvek je preporučljivo da je sprovedete pre bilo kakvog pripajanja, spajanja ili kupovine (odnosno prodaje) kompanije.
Zato ćemo, kroz sledeće pasuse, objasniti zašto je ovaj postupak neophodan, kada i kako se radi, kao i koje su najvažnije faze koje ne smete da preskočite.
Sadržaj:
- Due diligence prevod
- Zašto je due diligence bitan za investitore/VC fondove?
- Koji su rizici ako se ne sprovede due diligence analiza?
- Kako due diligence utiče na sastavljanje ugovora o kupovini, spajanju ili pripajanju?
- Koje sve vrste due diligence analize postoje?
- Šta se konkretno proverava u Srbiji?
- Ko su učesnici u procesu due diligence analize?
- Faze due diligence analize
- Šta je due diligence izveštaj?
- Kada angažovati advokata za privredno pravo da sprovede due diligence?
Due diligence prevod
Bilo da kupujete ili prodajete firmu, sigurno ste negde naišli na izraz due diligence. Strana kovanica, ali i te kako odomaćena u srpskom poslovnom svetu.
Šta je zapravo due diligence?
Bukvalan prevod bi bio nešto kao dužna pažnja ili oprezna provera, a u suštini, due diligence predstavlja detaljnu analizu firme pre njene kupovine ili prodaje.
Ova analiza učesnicima u procesu kupoprodaje otkriva, na prvom mestu, njeno:
- Finansijsko stanje
- Pravne rizike
- Operativne i tehničke aspekte
Važno je da znate da due diligence, kao opšte pravilo, nije zakonski obavezan, ali je izuzetno važan u poslovnim transakcijama. Pri tome, direktori i članovi uprave dužni su da poslove obavljaju sa pažnjom dobrog privrednika, a smatra se da su tako postupali i kada su se oslonili na mišljenja stručnih lica (član 63 Zakona o privrednim društvima). Kupovina firme bez ikakve provere može, zato, postati i pitanje odgovornosti uprave kupca.
Zašto je due diligence toliko važan?
Jer pogrešna procena vrednosti kompanije može skupo da košta. Primera radi, spajanje AOL-a i Time Warnera, najavljeno januara 2000. i zaključeno januara 2001. godine, vredelo je oko 165 milijardi dolara. Već za 2002. godinu AOL Time Warner je iskazao neto gubitak od 98,7 milijardi dolara, najvećim delom zbog otpisa goodwill-a, a transakcija se i danas smatra jednom od najgorih u poslovnoj istoriji. Kao uzroci se najčešće navode pucanje dot-com balona, precenjena vrednost AOL-ovih akcija i nespojive korporativne kulture.
S druge strane, Google je oktobra 2006. kupio YouTube za 1,65 milijardi dolara u akcijama, iznos koji su mnogi u to vreme smatrali previsokim. Pri tome je 12,5% akcija iz transakcije zadržano na escrow računu godinu dana radi obezbeđenja obaveza obeštećenja – tipičan ugovorni mehanizam kojim se kupac štiti od rizika koji se ne mogu u potpunosti otkloniti pre zaključenja posla. Analitičari su 2025. procenili da bi YouTube kao samostalna kompanija vredeo između 475 i 550 milijardi dolara.
Dakle, reč je o jednom vidu osiguranja da kupujete (odnosno prodajete) jednu zdravu, stabilnu, održivu i perspektivnu firmu.
Zašto je due diligence bitan za investitore/VC fondove?
Zamislite da kupujete kuću. Na prvi pogled, sve izgleda sjajno – prostrane sobe, savršena lokacija, sveže okrečeni zidovi.
Ali šta ako su temelji loši? Ili ako postoje nerešeni imovinski sporovi? Ne biste se uselili pre nego što proverite svaki detalj, zar ne?
Ista logika važi i za investicije, što je npr. jako važno za startup-e da razumeju. Due diligence je proces koji investitorima pomaže da sagledaju pravu sliku kompanije u koju ulažu – bez ulepšavanja.
Njegov cilj je, dakle, otkrivanje potencijalnih rizika pre nego što postanu skupe greške.
Due diligence može da otkrije:
- nerešene sudske sporove
- loše ugovore
- da je firma u stečaju
- loše vlasničke strukture
- skrivene dugove
- nerealne projekcije prihoda
- obaveze kompanije koje nisu jasno prikazane
- neefikasne procese
- zavisnost firme od ključnih ljudi
- loše upravljanje resursima
- da li kompanija posluje u skladu sa zakonima ili ne, što je posebno važno u visoko regulisanim industrijama (npr. finansije), itd.
Ako investitor u ovom procesu ispitivanja otkrije ozbiljne probleme, on može postaviti dodatne uslove za realizaciju kupovine ili čak potpuno odustati od investicije.
Koji su rizici ako se ne sprovede due diligence analiza?
Ako se due diligence ne sprovede pre kupovine, odnosno prodaje firme, kupac i prodavac se izlažu brojnim i značajnim pravnim, finansijskim i poslovnim rizicima.
Npr. ako kupac preuzme kompaniju koja ne posluje u skladu sa važećim propisima (npr. poreskim propisima, Zakonom o radu ili propisima o zaštiti podataka o ličnosti), izlaže se kaznama i rizicima od budućih sudskih sporova. U krajnjem slučaju, ako ciljna firma npr. dve uzastopne godine nije dostavila finansijske izveštaje APR-u ili joj je oduzeta licenca za obavljanje delatnosti, može biti pokrenuta i njena prinudna likvidacija (član 546 Zakona o privrednim društvima).
Rizik može snositi i sam kupac. Ako transakcija predstavlja koncentraciju koja se mora prijaviti Komisiji za zaštitu konkurencije, a kupac je sprovede bez odobrenja, može mu se izreći mera u visini do 10% godišnjeg prihoda ostvarenog u Srbiji (član 68 Zakona o zaštiti konkurencije).
Takođe, ciljna kompanija koju firma-kupac kupuje može imati ugovorne obaveze koje su nepovoljne ili rizične, uključujući obaveze prema dobavljačima, bankama i partnerima, koje mogu negativno uticati na poslovanje, a koje bi ostale skrivene bez due diligence analize.
Kupac, takođe, može preuzeti kompaniju sa skrivenim dugovima, nepokrivenim kreditima, neplaćenim porezima i obavezama prema zaposlenima, što sve može dovesti do problema sa likvidnošću i nemogućnosti ispunjavanja tekućih finansijskih obaveza.
Konačno, bez temeljne analize poslovanja, kupac može kompaniju platiti više nego što zaista vredi, isto kao što prodavac može prodati firmu ispod njene realne vrednosti zbog nepoznavanja pravih finansijskih parametara.
Ovo su samo neki primeri problema do kojih može doći u slučaju da ne dođe do due diligence analize.
Kako due diligence utiče na sastavljanje ugovora o kupovini, spajanju ili pripajanju?
Due diligence je ključan proces koji direktno utiče na strukturu i sadržaj ugovora o kupoprodaji, spajanju ili pripajanju firme – tzv. mergers & acquisitions (još jedna strana kovanica koja se odomaćila kod nas).
Na prvom mestu, na osnovu due diligence-a utvrđuje se šta tačno ulazi u kupoprodajnu transakciju – da li je to poslovna aktiva, obaveze, ugovori, intelektualna svojina, brend, itd.
Takođe, za slučaj da analiza otkrije nerešene pravne ili finansijske probleme, moguće je ugovoriti da se određeni problemi reše nakon potpisivanja ugovora, a pre zatvaranja transakcije, odnosno pre prenosa vlasništva i isplate cene (tzv. uslovi za zatvaranje transakcije, conditions precedent).
Due diligence utiče i na samu kupoprodajnu cenu i mehanizam plaćanja. Pa tako, ako analiza poslovanja pokaže da kompanija ima skrivene dugove ili netačne finansijske izveštaje, kupoprodajna cena može biti umanjena ili prilagođena.
Na osnovu rezultata due diligence-a, u ugovor o kupovini, spajanju ili pripajanju se takođe neretko unose i razne, posebne odredbe koje štite kupca. Tu spadaju:
- Izjave i garancije (tzv. reps & warranties), gde prodavac daje izjave o tačnosti finansijskih podataka, pravnom statusu firme, nepostojanju skrivenih dugova i drugih ključnih aspekata poslovanja.
- Odredbe o obeštećenju, ako se nakon transakcije otkrije da su podaci bili netačni ili da postoji pravna odgovornost, gde se prodavac obavezuje da nadoknadi štetu kupcu.
- Odredbe o tome koja strana snosi odgovornost za određene pravne ili finansijske obaveze (npr. poreze, sudske sporove).
Konačno, kupac može tražiti da ovaj ugovor sadrži klauzulu koja mu omogućava odustanak od kupovine ako se pojave novi problemi nakon due diligence-a, ili može postaviti uslove koji moraju biti ispunjeni pre nego što transakcija bude finalizovana (npr. regulisanje dugovanja, dobijanje regulatornih saglasnosti).
Sve u svemu, bez due diligence-a, ugovor može biti pravno nejasan, rizičan i neadekvatan u zaštiti interesa kupca ili prodavca. Kvalitetna dubinska analiza omogućava izradu preciznog i balansiranog ugovora koji smanjuje rizike i čini transakciju sigurnijom.
Koje sve vrste due diligence analize postoje?
Na internetu ćete pronaći više podela due diligence analize, u zavisnosti od pristupa i aspekata poslovanja koji se analiziraju. Ipak, najčešće se vrste due diligence-a mogu svesti na sledeće:
- Pravni due diligence
- Finansijski due diligence (koji uključuje i poreski due diligence)
- Tehnički due diligence
- Komercijalni due diligence
- Operativni due diligence
Pravni due diligence
Fokus pravnog due diligence procesa jeste da se osigura da firma nema skrivenih pravnih rizika koji bi kupca kasnije mogli skupo koštati. Šta se analizira?
Analizira se svakako vlasnička struktura firme. Ko su vlasnici, postoje li sporovi oko vlasništva i slično.
Zatim, analiziraju se ugovori i obaveze, nerešene parnice, rizici od budućih tužbi i slično.
Analizira se i da li postoje rizici od kazni zbog nezakonitog poslovanja, kao i šta se sve od intelektualne svojine nalazi u vlasništvu firme.
Za ovu analizu, dakle, važno je pripremiti dokumentaciju kao što su:
- Osnivački akt i statut firme
- Izvodi iz privrednih registara
- Ugovori sa klijentima, dobavljačima i zaposlenima
- Dokumentacija o pravnim sporovima
- Dokazi o vlasništvu nad intelektualnom svojinom
Preći ćemo sada na finansijski i poreski due diligence.
Finansijski due diligence
Nijedan kupac ne želi da kupi firmu koja izgleda profitabilno, a zapravo je u dugovima do guše.
Zato finansijski due diligence analizira realne prihode i rashode firme, njene kredite, kamate, uslove otplate, da li firma zaista ostvaruje profit i može da pokrije svoje troškove, da li redovno plaća poreze, šta kažu revizorski izveštaji o poslovanju firme, itd.
Dakle, za finansijsku analizu je potrebno pripremiti:
- Finansijske izveštaje (bilans stanja, bilans uspeha i dr.) za poslednjih, recimo, 3–5 godina
- Izveštaje o dugovima i kreditima
- Poreske prijave i poreska rešenja
- Revizorske izveštaje
A sada, malo o tehničkom due diligence-u.
Tehnički due diligence
Tehnički due diligence proverava da li firma ima resurse da nastavi poslovanje bez problema.
Tu se, prevashodno, misli na to:
- Da li su proizvodne linije, mašine i IT sistemi firme funkcionalni? Kada je poslednji put vršeno održavanje?
- Koristi li firma zastarele tehnologije koje će uskoro morati da se zamene?
- Da li firma posluje u skladu sa ekološkim regulativama? Postoje li skriveni ekološki rizici?
- Kakvi su predviđeni troškovi održavanja i kada će biti potrebne velike investicije?
Za ovo će vam biti potrebni inventari opreme i tehnički izveštaji, sertifikati o usklađenosti sa ekološkim propisima, razna IT dokumentacija i softverske licence, planovi održavanja i procene vrednosti opreme i sl.
Komercijalni due diligence
Komercijalni due diligence pomaže kupcu da shvati da li firma zaista ima tržišnu vrednost.
Dakle, gleda se kako firma stoji u odnosu na konkurenciju, ima li stabilan tržišni udeo, kakva joj je baza klijenata i da li postoji rizik da isti napuste firmu nakon preuzimanja, da li sektor u kojem firma posluje raste ili opada, kakav je marketing/brend firme, itd.
Za ovu analizu, biće vam potrebni izveštaji o tržišnom udelu i konkurenciji, spisak ključnih klijenata i ugovori sa njima, marketing strategija i analiza reputacije brenda, izveštaji o prodaji i trendovima i slična dokumentacija.
Operativni due diligence
Odličan proizvod i stabilni finansijski izveštaji nisu dovoljni ako firma iznutra ne funkcioniše kako treba.
Upravo tim se bavi operativni due diligence - svakodnevnim poslovanjem i analizom organizacione strukture.
U okviru operativnog due diligence-a, postavljaju se sledeća pitanja:
- Da li ključni zaposleni planiraju da ostanu u firmi i nakon akvizicije?
- Kakve ugovore o radu firma ima?
- Kako su organizovani proizvodnja, logistika i isporuka usluga? Postoje li uska grla koja usporavaju rast?
- Koji su glavni dobavljači? Koliko je firma zavisna od njih?
- Da li su njeni (IT) sistemi bezbedni od hakovanja i curenja poverljivih informacija?
Suština svih ovih provera je sledeća: Neproveren biznis može izgledati kao zlato spolja, a iznutra biti tempirana bomba.
Dobro sproveden due diligence kupcu daje moć – da pregovara bolju cenu, izbegne pravne i finansijske probleme, i bude uveren da kupuje nešto što zaista vredi.
Šta se konkretno proverava u Srbiji?
Pravni due diligence u Srbiji se u velikoj meri oslanja na javne registre, pa se deo provere može uraditi i pre nego što prodavac dostavi dokumentaciju:
- Agencija za privredne registre (APR) – Registar privrednih subjekata (osnivači, zastupnici, osnovni kapital, istorija promena, status društva i predati finansijski izveštaji), Registar zaloga i Registar finansijskog lizinga (da li su oprema, vozila ili udeli opterećeni), kao i Centralna evidencija stvarnih vlasnika (ko stvarno kontroliše firmu).
- Narodna banka Srbije – da li je račun firme u blokadi i koliko dugo.
- Republički geodetski zavod (katastar nepokretnosti) – vlasništvo i tereti na nepokretnostima, kao što su hipoteke i zabeležbe sporova.
- Portal sudova Srbije – sudski postupci u kojima je firma stranka.
- Poreska uprava – uverenje o izmirenim poreskim obavezama.
- Zavod za intelektualnu svojinu – registrovani žigovi, patenti i dizajni.
Kupovina udela ili kupovina imovine?
Kod kupovine udela, odnosno akcija (tzv. share deal), kupac preuzima firmu sa svim njenim obavezama – i onim poznatim i onim skrivenim – pa je temeljan due diligence ključan.
Kod kupovine imovine (tzv. asset deal), kupac bira šta preuzima, ali prema članu 452 Zakona o obligacionim odnosima, lice na koje pređe imovinska celina (ili njen deo) odgovara za dugove koji se odnose na tu celinu, solidarno sa prodavcem, i to do vrednosti preuzete aktive. Ugovorna odredba kojom bi se ova odgovornost isključila nema pravno dejstvo prema poveriocima.
U oba slučaja, ako dođe do promene poslodavca, poslodavac sledbenik preuzima od prethodnika opšti akt i sve ugovore o radu koji važe na dan promene (član 147 Zakona o radu).
Kontrola koncentracija
Prema članu 61 Zakona o zaštiti konkurencije, koncentracija se mora prijaviti Komisiji za zaštitu konkurencije ako je:
- ukupan godišnji prihod svih učesnika na svetskom tržištu u prethodnoj godini veći od 100 miliona evra, pri čemu najmanje jedan učesnik u Srbiji ima prihod veći od 10 miliona evra, ili
- ukupan godišnji prihod najmanje dva učesnika u Srbiji veći od 20 miliona evra, pri čemu najmanje dva učesnika u Srbiji imaju prihod veći od po milion evra.
Prijava se podnosi u roku od 15 dana od zaključenja ugovora, objavljivanja javne ponude ili sticanja kontrole, a u slučaju sticanja kontrole podnosi je kupac (član 63). Zato je provera da li transakcija podleže prijavi sastavni deo svakog ozbiljnog due diligence-a.
Ko su učesnici u procesu due diligence analize?
U procesu due diligence analize, pored kupca (ili investitora) i prodavca, učestvuju i mnogi stručnjaci, jer je potrebno detaljno ispitati pravne, finansijske, tehničke, operativne i komercijalne aspekte firme.
Dakle, reč je o više ljudi sa različitim ekspertizama, a ne o jednom čoveku koji se razume u sve prethodno pobrojane aspekte poslovanja.
Na prvom mestu, u due diligence analizi učestvuje advokat za privredno pravo. Njegova dužnost je da pregleda sve pravne dokumente firme koja se prodaje, proveri vlasništvo, ugovorne obaveze, potencijalne sporove, i usklađenost sa zakonima.
Pored advokata, u analizi učestvuju i finansijski i poreski savetnici (računovođe i revizori). Njihov zadatak je procena stvarnog finansijskog stanja firme – prihodi, rashodi, dugovi, poreske obaveze i profitabilnost. Advokati i finansijski savetnici, inače, često usklađuju podatke jer pravni rizici mogu imati finansijske posledice.
Takođe, u ovom procesu učestvuju i razni tehnički stručnjaci i inženjeri koji procenjuju infrastrukturu, proizvodne linije, tehnologiju i opremu firme.
Konačno, učestvuju i komercijalni analitičari (neretko i marketing stručnjaci), kao i operativni menadžeri i HR stručnjaci.
Svi ovi učesnici u postupku due diligence-a rade na svom delu posla i zasebno izveštavaju kupca/investitora o svojim pronalascima. Na kraju, svi nalazi se objedine u tzv. izveštaj o due diligence analizi, koji kupac koristi za donošenje odluke o kupovini.
Faze due diligence analize
Ugrubo rečeno, due diligence analiza ima četiri standardne faze.
Prva faza je faza planiranja i organizacije i u njoj se definiše kako će celokupan due diligence proces izgledati, ko će biti uključen u njega, koji su ciljevi analize i kako će se informacije prikupljati.
Dakle, formira se prethodno spomenuti tim stručnjaka koji će raditi na analizi, definišu se oblasti koje će biti analizirane, kao i vremenski okvir za svaku od njih.
Konačno, izrađuje se plan rada koji je prilagođen specifičnostima firme koja se analizira – bilo da je reč o malom preduzetniku, bilo o velikoj korporaciji, i razmatraju se specifični ciljevi due diligence analize, kao što su smanjenje rizika, utvrđivanje vrednosti ili pronalaženje mogućih pretnji.
Sledeća faza je faza slanja zahtevanih dokumenata i analiza dokumentacije.
Nakon što je organizacija postavljena, dolazi faza slanja liste zahtevanih dokumenata firmi koju analiziramo. Tu spadaju pravna dokumentacija, finansijski izveštaji, ugovori, lista imovine i drugi interni podaci.
Paralelno, tim koji sprovodi due diligence analizu pregledava javne baze podataka (npr. registre kompanija, sudske arhive) kako bi prikupio dodatne informacije o firmi.
Izvodi se prvi pregled dokumentacije kako bi se otkrili mogući problemi ili rizici.
Treća faza je faza analize prikupljenih podataka radi ocenjivanja svih potencijalnih rizika i prednosti kupovine firme.
U ovoj fazi tim stručnjaka prepoznaje obrasce u poslovanju firme koja se kupuje, upoređuje informacije i proverava usklađenost sa zakonima.
Takođe, u ovoj fazi se identifikuju potencijalne crvene zastave (problemi koji mogu ozbiljno uticati na vrednost firme ili je učiniti neprivlačnom za kupovinu) i procenjuju se alternative, ako postoji mogućnost da se neki problemi reše ili pregovaraju.
Konačna faza je faza finalizacije i predaja konačnog izveštaja, kada se završava proces due diligence-a i sve informacije koje su prikupljene, analizirane i ocenjivane, sada se sumiraju u konačnom izveštaju. Malo više o njemu u nastavku.
Šta je due diligence izveštaj?
Due diligence izveštaj je dokument koji sadrži sve ključne nalaze, preporuke i zaključke nakon sprovedene due diligence analize.
Ovaj izveštaj može uključivati identifikovane rizike, prednosti kupovine, predloge za pregovaranje, kao i preporuke za poboljšanje poslovanja ili rešavanje problema.
Na osnovu ovog izveštaja, kupac ili investitor donosi konačnu odluku da li će nastaviti sa transakcijom, smanjiti cenu ili čak odustati od pregovora.
U mnogim slučajevima, finalni due diligence izveštaj može biti osnova za kasnije pravne pregovore i finalizaciju ugovora o kupovini ili spajanju.
Trajanje izrade due diligence izveštaja zavisi od više faktora, uključujući veličinu firme, dostupnost dokumentacije, obim due diligence analize, koordinaciju između timova, specifičnost transakcije, itd. Zato nije moguće dati precizan rok, ali, okvirno, due diligence manjih i srednjih firmi najčešće traje između tri nedelje i tri meseca, dok kod složenijih transakcija može trajati i znatno duže.
Kada angažovati advokata za privredno pravo da sprovede due diligence?
Advokata za privredno pravo bi, idealno, trebalo da angažujete već na početnoj pripremi za due diligence analizu, a kako bi vam pravilno definisao ciljeve analize, izradio strategiju za istu, i pomogao da izbegnete potencijalne pravne probleme u njenom procesu.
U ovoj fazi, advokat za privredno pravo može:
- Obaviti pravnu procenu poslovanja ciljne firme;
- Dati vam savet o specifičnim pravnim aspektima koji se moraju razmotriti u transakciji;
- Sastaviti listu zahtevanih pravnih dokumenata, kao što su ugovori, registracija intelektualne svojine, imovina i pravne obaveze.
Advokat vam može pomoći i u samom procesu due diligence analize, tako što će pregledati sve ugovore ciljne firme (s kupcima, dobavljačima, partnerima), njene radne odnose, intelektualnu svojinu, potencijalne sporove i preteće tužbe, itd.
U tom procesu, advokat može ispregovarati bolje uslove kupovine firme u vaše ime, kao i pripremiti i revidirati sve ugovore koji se usput javljaju (a tako da sadrže sve važne garancije, zaštite, klauzule o odlaganju plaćanja i druge specifične elemente).
Na kraju, advokat je odgovoran za finalizaciju pravnog due diligence izveštaja, koji mora obuhvatiti sve ključne aspekte: identifikovane rizike, preporuke za smanjenje tih rizika, kao i pravne posledice koje bi mogli imati na transakciju.
Možemo zaključiti da ne postoji faza due diligence-a u kojoj advokat nije potreban. On treba biti prisutan tokom celokupnog procesa – od planiranja, preko analize, sve do finalizacije i posttransakcionih koraka.